ČEDINI UTISCI IZ MINSKA

Prošlo je nedelju dana od završetka svetskog prvenstva, slegli su se utisci, pa je red da ispunimo obećanje dato Nikoli i da ih podelimo sa ostalima.

Etapa prva: Beograd – Moskva
Ovde je manje-više sve već poznato. Nakon okupljanja na beogradskom aerodromu, nije prošlo ni trideset sati, a već smo sleteli na Šeremetjevo 2. Zaboravili smo na peripetije oko ruske tranzitne vize, na uzjogunjeni putni računar u Zokijevim kolima, na obedovanje na zadnjem sedištu istih, pri 150 km/h, u probijanju od Slavije do Surčina, prihvatili smo izvinjenje posade zbog dužeg trajanja leta, izvinjenje zbog podužeg čekanja na prtljag... sve sigurni u to da je tri-četiri sata koja smo imali na raspolaganju i više nego dovoljno da se natenane smestimo u avion za Minsk. Samopouzdanje je malčice poljuljano idejom moskovskih taksista da vožnju do Šeremetjeva 1, udaljenog par kilometara, naplate sto evra (ili za braću iz Srbije svega sto dolara), kao i ogromnom gužvom na peronu gradskog autobusa, ali je i ta prepreka uspešno savladana u veoma kratkom roku.

Etapa druga: Moskva – Minsk
Zaslužen predah u aerodromskoj kafani, pa opet u red. Četrdesetak ljudi ispred nas, sporo do bola, nervozni brzi pogledi ka časovniku... al’ dokopasmo se vrata. Na nesreću, samo da bismo saznali kako ta vrata nikako ne mogu da nas odvedu tamo kud smo naumili. „Naša“ vrata su odmah tu... sto metara niz hodnik. Trrrrrrrk!!! Dobro je, ovde ih je po petoro-šestoro u svakom redu... mada, kad se ispostavi da je čekiranje karata za naš let završeno tog momenta i to je previše. Videvši našu paniku, ljubazno osoblje nas poziva preko reda i ubrzava proceduru. Osim jednog dela: obuću u jednu posudu molim, kaiš iz pantalona i poslednji papirić iz džepova u drugu, sve to kroz skener, a mi na veeeeeoma detaljno prepipavanje (šta li rade onima koji dođu na vreme, ne smem ni da pomislim). I onda finale igara bez granica: s obućom u jednoj ruci, drugom pridržavajući pantalone (kaiš je u brzini bačen preko ramena), sa kartom u zubima, bukvalno nogama doturamo kofere gospođi koja je pre par minuta već zatvorila svoj šalter. Još samo jurnjava hodnikom i niz stepenice, uskakanje u autobus u pokretu i već smo udobno zavaljeni u polupraznom Boingu kompanije „Belavia“...

U Minsku smo bili jedini putnici koji prolaze pasošku kontrolu, pa su zbog nas morali da otvore već zatvoren šalter. Čak i svetla u aerodromskoj zgradi da upale! Po izlasku, poznata slika: taksisti-lešinari, koje sad već iskusno odbijamo. Ali, slika ima i jedan ozbiljan nedostatak... nit’ autobusa, nit’ stanice na njoj. Naše pitanje o dotičnom prevoznom sredstvu je dočekano kao dobar vic, smehom od srca. Možda može peške do obližnje stanice? Kol’ko ima do hotela? 65 kilometara! Da nismo sleteli u Litvaniju umesto u Belorusiju? Predasmo se taksistima i dok je otkucavala ponoć eto nas u hotelu „Belorusija“.

Takmičenje, rezultati...
Samo takmičenje je bilo odlično organizovano. Fantastični zadaci (osim poslednjeg seta :)), nikakvih nejasnoća ili grešaka, sve je teklo po predviđenoj satnici. Jedina primedba organizatorima se može uputiti na veličinu sale u kojoj smo radili zadatke (bila je tek nešto veća od prostorija vojnih penzionera Zvezdare). Zbog svega ostalog, ja im lično i to opraštam.
Poznato je s kojim smo ciljem krenuli na put: popraviti dosadašnji plasman, tj. zauzeti 15. mesto, uz potajnu nadu da se može i malo više. Da se mogu preteći sile kao što su Turska, Hrvatska i Holandija, niko nije ni sanjao. Osim kapitena, naravno, koji je mogao uzeti dobru lovu na kladionici da je bila organizovana. I pored toga što smo imali šesto mesto pre poslednjeg seta, ne verujem da u ekipi ima nezadovoljnih postignutim. Posebno raduje odlična saradnja i organizacija u timskim setovima, koji su nam i doneli prednost nad direktnom konkurencijom.
Individualni rezultati? Da li je moglo i bolje? Naravno... isto kao što je moglo i gore. Ali, kad neko krene na svoje prvo ovakvo takmičenje, sa blagim strahom da će njegov lični loš rezultat onemogućiti ekipu da ostvari planirano, a završi u sredini tabele na 51. mestu, onda može biti samo zadovoljan. Bar ja jesam. Prezadovoljan.

Minsk - grad heroj
I pored ozbiljnog pristupa pripremama i samom takmičenju (umalo da pazarimo i karantin :)), bilo je i dosta vremena za upoznavanje grada-domaćina. Prvog dana smo imali organizovani obilazak grada autobusom i poludnevni izlet u etno selo/muzej Dudutki. Ostali dani su iskorišteni za individualne šetnje. Posle svega, koja bi mi bila prva asocijacija? Veeeeeeliko. Preveliko. Grandiozno, monumentalno... i slični pridevi koji su uvek bili vezani za sovjetski stil. Više nego prostrani bulevari širine 48 metara, omeđeni zgradama visine 24 metra. I to kakvim zgradama. Od ugla do ugla jedna, eventualno dve, što znači da su im dužine izražene u stotinama metara. U svaku od njih može komotno biti smešten parlament, vlada, KGB ili bar neko ministarstvo (inače, KGB-ova se prepoznaje po tome što ’apse kad nju fotografišete). Na svakom koraku se nalaze revolucionarne parole u kojima se spominje grad heroj, besmrtnost, slava, podvig, narod, sinovi heroji... I nema trga niti parka koji nije ukrašen zaista monumentalnim spomenikom u čast 30 godina pobede nad fašizmom, 35 godina pobede nad nacizmom, 20 godina pobede u II svetskom ratu, 40 godina pobede nad Hitlerom, 43.26 godina pobede nad svima njima zajedno...

Osim što taj revolucionarno sovjetski izgled pruža utisak da smo se vratili bar dvadeset godina unatrag, ostalo je besprekorno. Nigde oštećene fasade, nigde slova od grafita, nigde rupe na savršenom asfaltu, nigde neispravne sijalice u odličnom uličnom osvetljenju, ogromni uređeni parkovi kojima se ne vidi kraj, reke i jezerca puni pataka, čistoća i urednost za desetku. Veoma zanimljiva kombinacija. Zaista interesantno za videti.

Finalna etapa: Minsk - Beograd
Kako je počelo, tako se i završilo. Nekom Minsk - Moskva - Beograd, a nekom se između ova dva poslednja ugurao Frankfurt. Srećom, svi smo stigli živi i zdravi, sa kompletnim prtljagom, što nije zanemarljiva stvar. I zadovoljni, nadam se. Rezultatom, boravkom, druženjem... Što je i više nego dovoljno za dati sve od sebe pri sledećoj prilici za učešće na ovakvom ili sličnom takmičenju.