Napokon nađoh malo vremena da napišem deo doživljaja sa putovanja za Njujork i Filadelfiju. Već u samom polasku sa beogradskog aerodroma nije krenulo po planu. Predajemo prtljag i polazimo za Njujork, krajnja destinacija je hotel "Hauard Džonson" u neposrednoj blizini aerodroma Njuark na koji treba da sletimo. Sobe su već rezervisane i plaćene. Ekipa se odjednom nalazi u čudu kada se na naše kofere lepe etikete sa skraćenicom JFK. Šta je sad ovo? Nije valjda da se ponavlja priča iz 2008. sa Šeremetjevom? Ova dva aerodroma udaljena su jedan od drugoga oko 50 kilometara i problem je usred noći pronaći prevoz do smeštaja, a da te "ne oderu". Srećna okolnost je što kapitena čekaju ujna i ujak u Njujorku, pa su organizovali prevoz.
Na aerodromu nas je ispratio Zoran, koji je mnogo pomogao celoj ekipi pre odlaska i još jednom mu se u ime svih zahvaljujem na tome. Let do Londona bio je kratak, ili se meni tako činilo, pošto sam rešavao zadatke iz nedovršenog bukleta. Na Hitrouu je trebalo sačekati pet sati do leta, pa sam opet navalio na zadatke. Avion koji se spremao da preleti Atlantik bio je ogroman. Unutra su nas sačekali jastučić i ćebence, slušalice, maska za oči, četkica i pastica za zube i još neke minijaturne i uglavnom beskorisne stvari. Kasnio je dobrih sat vremena u poletanju pa sam uzeo još malo zadataka da završim prelistavanje bukleta. Nismo spremali nikakvu taktiku za ekipne setove jer još nismo znali šta nas čeka. Umesto toga proučavao se plan grada. Ljubazni stjuarti i tek poneka stjuardesa poslužili su nam bogatu večeru na visini od oko 12 hiljada metara. Let je bio miran, bez većih turbulencija, a negde iznad okeana me savladao san.
Carinik na aerodromu "Kenedi" bio je veoma ljubazan. Kada sam mu objasnio da u Ameriku stižem zbog svetskog sudoku prvenstva, oduševio se. Čovek je hteo da mu odmah pokažem par fazona. "Ou men, sudoku?" Samo sam klimao glavom. Na izlazu su nas sačekali naši ljudi, već pomenuti ujna i ujka i izvesni Mirko, radnik u našem predstavništvu u Njujorku, koji su nam pomogli da se prevezemo do Nju Džersija. Znate li da su vozovi na aerodromu robotizovani i da nemaju mašinovođu? Na svakoj stanici čuje se upozorenje, u prevodu "Pripazite, vrata se zatvaraju. Sledeća stanica terminal taj i taj".
Vaaaaau! Menhetn! Usred noći. Kako je bio dobar prizor. Na putu do hotela svratili smo u sedište Misije Republike Srbije u Njujorku. Spolja izgleda kao trošna zgrada sa tri do četiri sprata, ne sećam se, ali iznutra je veoma luksuzno. Široki hodnici, velike odaje sa ekskluzivnim nameštajem, gomilom uredno složenih knjiga i besnim motorom koji skuplja prašinu. Eto, građani Srbije, da znate gde, između ostalog, odlazi naš novac. Bilo je već pola tri ujutro. Ugurao sam se u prvu turu prevoza do hotela jer sam bio iscrpljen. Samo sam se istuširao i srušio u krevet.
Vremensku razliku od šest sati nisam osetio. Probudio sam se već u 8 ujutro po njihovom vremenu. Dogovor je bio da se rano krene u obilazak grada. Hotelski šatl autobus kreće u nekoliko termina za Menhetn. Putuje se oko pola sata, zavisi od gužve u tunelu ispod reke Hadson. Cena povratne karte je 15 dolara, otprilike toliko nas košta i noćenje. Nije strašno, sve drugo bilo bi mnogo skuplje.
Evo nas! Koliko samo betona na jednom relativno malom prostoru. Gde god se okreneš, samo oblakoderi, zgradurine od kojih boli vrat. Kuda prvo? Dok sam pokušavao da popravim cibzar na ruksaku pao je dogovor da se najpre nešto prezalogaji. Posvuda ima kolica na četiri točka sa kojih se širi miris egzotične hrane. Ulični hot dog, to mora da se proba. To je i najjeftinija klopa u Njujorku. Možete ga naći za dolar i po ili dva, što je u odnosu na parče pice dva do tri puta jeftinije.
Pre dolaska u Njujork gnjavio sam kolege da pogledamo jednu bejzbol utakmicu. Brzo smo nabasali na radnju sa opremom Metsa, manje popularnog njujorškog bejzbol kluba. Jenkiji su tih dana igrali na strani. U radnji smo Bane i ja kupili karte. Cene su razne, od 15 do nekoliko stotina dolara, sve zavisi iz koje perspektive želite da gledate utakmicu. Mi smo kupili karte za 20 dolara, pa kad se tu dodaju porez i neka provizija, izašlo nas, bogami, skoro 30 dolara. Ali sada smo ovde i ko zna kad ćemo ponovo doći.
Giša je rešio da odmah kupi laptop. I posrećilo mu se. Bila je to i prilika za besplatni internet i kratak raport kući. Ni kiša nas nije omela da nastavimo špartanje, uglavnom po robnim kućama. Taj deo ću da preskočim. Zbog šopinga i još nekih pojedinačnih hirova koje je imao svako od nas, nismo stigli da vidimo mnoge znamenitosti. Evo šta smo u dva dana videli: Tajms Skver, Brodvej, Vol Strit, Kip slobode (samo izdaleka), mesto gde su nekad bile kule bliznakinje, Bruklinski most, Empajer Stejt Bilding, Medison Skver Garden... A evo šta smo propustili da vidimo: Central park, Zgradu Ujedinjenih nacija, Čajna taun, Kip slobode (izbliza)...
Ljudi, što u Njujorku ima policajaca! Stoje na svakom ćošku, nose toki-vokije, revolvere, pendreke, lisice i razne druge "igračke". Ima ih otprilike kao u Srbiji za vreme vanrednog stanja, i još malo više. Baš kao u filmovima. Prvog dana trebalo je još nešto pojesti. Ljuti meksički burito bio je dobar izbor. Tek po povratku u hotel zapazio sam da u sobi imamo frižider, mikrotalasnu peć, peglu i dasku za peglanje, aparat za kafu i još neke spravice. Solidno. Ponovo sam bio premoren, brzo sam zaspao.
Drugi dan za mene je bio u znaku bejzbola. Metsi su igrali protiv Los Anđelesa. Kažu da ove sezone imaju odličan tim. Do stadiona smo se vozili metroom oko pola sata. Oko stadiona je veliki plato sa keramičkim pločicama. Čini se da svaki navijač ima svoju pločicu na kojoj je ispisao svoju molitvu ili poruku za klub. A na ulazu pokretne stepenice. Kontrola nije rigorozna kao na našim utakmicama. Dobili smo i lep suvenir, bocu za sok sa oznakom Metsa. Stadion je bio poluprazan. Nisam ni očekivao da će radnim danom u jedan sat popodne biti krcato, ali opet je bilo dosta ljudi. Jedino vreme nije išlo na ruku. Duvao je snažan vetar, promrzli smo ali smo odgledali meč. Bilo je zanimljivo, sa mnogo lepih akcija.
Sutradan smo krenuli za Filadelfiju. Napuštajući hotel dočekalo nas je neprijatno iznenađenje. Dužni smo da platimo 60 dolara za sobu. Kako? Zašto? Na računu su nam ispisali da smo dužni 13 dolara za gledanje filmova, a samo smo pola sata imali uključen televizor. Neverovatno! Sreća što nismo zaspali uz TV, sada bi još odrađivali dug. Preostalih 45 dolara nam nije bilo jasno kako smo potrošili, mogli smo samo da nagađamo. E, tako je to kad nađete jeftin smeštaj, dočekaće vas već nekako da vam izbiju dolare iz džepa.
Imao sam tu priliku da se vozim automobilom do Filadelfije. Oko dva sata vožnje brzo je proletelo, a uz put nisam video ništa posebno što bi mi skrenulo pažnju. Mogu vam reći da je Filadelfija mnogo lepši grad od Njujorka, sa širokim avenijama i mnogo zelenila. Domaćini su nas sačekali na ulazu sa bukletom, majicama, torbama i raznim propagandnim materijalom. Tu su i bonovi za klopu u obližnjem restoranu u vrednosti od 30 dolara. Smeštaj u hotelu "Meriot kortjard" je kraljevski, pet jastuka na jednom krevetu, veliki plazma TV (nismo dvaput naseli na istu foru), mesta ima koliko hoćeš.
Svečano otvaranje bilo je u centru grada, u jednom salonu preko puta Dvorane nezavisnosti. Skromno meze na čačkalicu, ali čini se da niko nije ostao gladan. Piće služe sa mnogo leda. Zapravo, uz led dobijete i malo koka-kole koju posle morate da isrkate. Prvog dana našli smo i spomenik Rokiju Balboi. Došlo je i vreme za pitanja u vezi sa zadacima. Ovog puta trajalo je vrlo kratko, oko pola sata. Ranijih godina se to znalo otegnuti i po dva sata. Konačno su svi shvatili da ne moraju uvek da zapitkuju svakakve gluposti. Barem su kod sudokua pravila uvek jasna. Ostatak večeri proveli smo u sobama listajući buklet i pripremajući se za napornih 15 setova zadataka.
Takmičenje počinje u 1 popodne, ima vremena da se dobro odmorimo. Ručak sa vaučerima je u tipičnom američkom marketu. Gomila restorana na jednom mestu sa obiljem hrane, šankovima i barskim stolicama. Najviše nam se dopalo mesto gde smo sami mogli da stavljamo u činiju šta hoćemo. Cena je ista za meso, salatu, voće, sve. Plaća se po težini, oko 5 dolara po libri, a to je otprilike jedna osrednja porcija. Super mesto, ima i hamburgera, ali i zdrave hrane. Eh, da tako nešto ima u Somboru oslobodio bih moju gospođu muka :)
1. setPrvi set klasičnih zadataka sam uradio vrlo dobro, ali sam zabrljao jedan zadatak i imao sam 10. rezultat. Uglavnom su to bili laki zadaci, 8 komada ali samo 20 minuta ili u proseku 2 i po minuta po zadatku. Pravi sprint. Zadaci su inače bili dopadljivi, autori Snajder i Huang zaslužili su pohvale.
2. setOd sedam matematičkih varijacija rešio sam 4 i ponovo sam napravio grešku u jednom manjem zadatku i ispustio novih 14 bodova. Bez obzira na grešku, imao sam odličan rezultat posle kojeg sam izbio na 7. mesto, a na kraju dana bio sam osmi.
3. setOpet varijacije, ovaj put sa različitim oblicima mreže. Mislio sam da ću u ovom setu uraditi sve zadatke i uzeti dosta bonusa, ali za 13 minuta nisam uspeo da izguram sudoku od 0 do 9 i od tada je krenulo nizbrdo.
4. setSnajderove varijacije bile su zanimljive za rešavanje. Ponovo sam dobro uradio set, ovaj put bez greške. Dva zadatka nisam stigao. Premalo je vremena bilo, samo 35 minuta za 7 težih zadataka.
5. setNa kraju prvog dela pojedinačnog takmičenja ponovo klasični sudoku, srednje teški. Opet sam imao grešku. Klasiku radim solidno, ali ima ljudi koji je rasturaju i tu prave nedostižnu prednost.
1. timski setKatastrofa! Tripl-dabl zadatak sa istim boksovima 3x3 u različim mrežama. Bez komentara.
2. timski setE, ovo je lepo zamišljeno. Svaki član ekipe dobio je nalepnice u različitoj boji i mogao je da lepi brojeve samo u svojoj zoni. Olovke se nisu mogle koristiti. Jedan zadatak nismo stigli da uradimo.
Dosta je bilo za prvi takmičarski dan. Posle večere priređena je zabavna igra za učesnike - Grand licitacija. Svako je na ceduljici ispisao jedan broj od 1 do 39. Onaj koji je imao najnižu jedinstvenu ponudu dobio je nagradu. U prvoj igri pobedio je broj 2, a u drugoj broj 18. Vil Šorc priredio je još jednu igru, više za kapitene. Dobrovoljac je izvukao četiri koverte sa raznim pojmovima i zatim ih ređao po afinitetima, a publika je imala zadatak da pogodi kojim će redom dobrovoljac to učiniti. Takmičenje je nastavljeno rano ujutru, u pola devet.
6. setDžast van sel sudoku ili u prevodu nađite samo jedan siguran broj. Bezvezan set od 20 zadataka, ipak sam uradio 13.
7. setVarijacije sa ekstra regionima uradio sam zadovoljavajuće. Primetio sam da sam počeo mnogo sporije da rešavam.
8. setSudoku sa znakovima mi nikad nije išao na ruku, a ovaj put sam ga odradio tek toliko da imam priključak.
9. setRazne vragolije od sudokua, u obliku ruže, konopaca, kutija itd. Preslabo, samo 3 od 7 komada. Ni ostali nisu blistali.
10. setČetvrto mesto koje vodi u finale mnogo je daleko, znao sam da moram da rizikujem u poslednjem setu, a rešava se teška klasika. I nisam imao sreće, odabrao sam zadatke koji vrede više bodova i rešio samo 3 od 9 za 35 minuta. Mnogo bi bolje prošao da sam krenuo redom, rešio bih sigurno 5 komada jer su neki bili baš bezobrazno laki i sigurno bih imao plasman među 10 najboljih, mislim da bih bio sedmi na kraju. I poslednji zadatak koji je nosio najviše poena posle sam uradio za 5-6 minuta uz samo jednu pretpostavku za broj 9 i otvorio se skroz. Baš nisam imao sreće. Ovo je bio i jedini set u kojem je Bane imao više poena od mene, tačnije pet poena više, jer je i on brljao. Iskreno, mislio sam da će u mnogo više setova da bude bolji od mene, naročito drugog dana.
3. timski setSlagalice. Četiri sudokua isečena su na delove i trebalo ih je složiti, a potom i rešiti. Caka je što su svi delovi imali obe strane, a delovi su mogli i da se rotiraju. Giša je lepo počeo, ali nismo se snašli. Probali smo, ali nismo rešili nijedan zadatak.
4. timski setŠtafeta. Jedan član ekipe radio je klasični zadatak, a dvojica su rešavala težu varijaciju. Ovde sam ja najviše zabrljao. Najpre pogrešio u jednom klasičnom sudokuu, a potom izgrešio sa Banetom Morzeove kodove.
5. timski setČetiri zadatka sa 24 para slova koje je trebalo dešifrovati i zameniti brojevima. Opet katastrofa. U sve četiri mreže upisali smo ukupno tek oko desetak brojeva. Ništa nije vredelo, mogli smo da sedimo do sutra i pipkamo.
Kad se sve podvuče, na 13. smo mestu, kao u Indiji pre dve godine. Dogodine će sigurno biti bolje. Prema objavljenim konačnim rezultatima dospeo sam na 10. mesto. Neko zadovoljstvo je titralo u meni, nije mala stvar kad kažeš da si među 10 najboljih u svetu. Na ceremoniji proglašenja sam saznao da sam ustvari jedanaesti jer je prihvaćena žalba jednog Kanađanina. Baš je bilo mnogo žalbi zbog čudnog kriterijuma ocenjivanja kao u fudbalu po "slobodnom sudijskom uverenju". Eto, ponovio sam rezultat iz prošle godine. I u Žilini sam bio 11. posle prvog dela, ali sam tada ušao u polufinale, kasnije i u finale i na kraju zauzeo 4. mesto. Ovaj put organizatori su otišli u drugu krajnost kada su odabrali da samo prva četvorica razigravaju u plejofu.
Poslednji dan u Americi iskoristili smo za još malo šetnje po Filadelfiji, mislima smo već bili kod kuće. Na putu do aerodroma videli smo i stadion Iglsa, šteta što sezona NFL-a nije u toku da pogledamo jednu utakmicu. Na filadelfijskom aerodromu opet problemi, zamalo da je jedan član ekipe zbog razgledanja šopova neplanirano produžio boravak u tuđini. Zbogom Ameriko, do nekog sledećeg susreta.
Izveštaj Luke Pavičića:
Finalni zadatak, kao i obično, izašao je iz radionice Alfreda Ivankova, sa vrlo dinamičnim sustavom rješavanja. Tijekom dvosatnog natjecanja, poredak se stalno mijenjao, da bi desetak minuta prije kraja Goran Vodopija predao ispravno riješen svoj peti zadatak, čime je postao pobjednikom Dalmacija Opena 2010. Preostala mjesta na postolju zauzeli su Splićani Sanda Reić Tomaš i Luka Pavičić. Zrinka i Marko se se morali zadovoljiti sa 4., odnosno 5. mjestom.
