09.09.2010.

EKSKLUZIVNO: REPORTAŽA ZORANA RADISAVLJEVIĆA SA ENIGMATSKE TURNEJE PO ZAPADNOJ EVROPI

Prošlo je nedelju dana od završetka moje enigmatsko-turističke turneje. Utisci su se slegli, sredio sam neke poslove koji su se nagomilali dok sam bio na putu, te sad mogu da prepričam šta sam sve radio po belom svetu.

Na ovakav put najbolje je ići kad si mlad, u nekom veselom društvu, koristeći pogodnosti kao što su Interrejl železnička karta, hosteli za mlade… Ja sam u mladosti imao sreću da kao novinar posetim neke zanimljive zemlje (Jermenija, Finska, Austrija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, bivše republike SFRJ), kasnije sam na TV kvizovima zaradio putovanja u Tursku i Tunis, a kao kapiten reprezentacije Srbije u rešavanju logičkih problema putovao sam u Brazil, no u zapadnoj Evropi (sem u Engleskoj 2004. godine) uopšte nisam bio, i to mi je ostala velika želja.

Početkom avgusta, dok se štampala moja knjiga “World of anagrams” (možda i moje životno delo) odlučio sam da sebe počastim jednim dužim putem po Evropi, i da usput promovišem svoju knjigu. Na brzinu sam pokušao da ugovorim susrete sa nekim anagramistima koji žive u Nemačkoj, Holandiji, Engleskoj, Italiji, a bili su mi saradnici u pripremi knjige. Za kraj puta isplanirao sam da odem u Hrvatsku, gde su redakcije časopisa sa kojima imam redovnu ili povremenu saradnju (riječki “Feniks”, te zagrebačka “Kvizorama” i “Kviskoteka”). Deo tih susreta uspeo sam da realizujem, a nekim anagramistima, koji su za vreme moje turneje bili na godišnjem odmoru, poslao sam knjige naknadno, poštom.

Sve u svemu, ovo je bio nezaboravan doživljaj, a bilo mi je superzanimljivo ne samo zbog gradova u kojima sam bio, nego i zbog ljudi koje sam sretao u autobusu, vozu, metrou, tramvaju, na feribotu... Usput se mogu videti neki predivni predeli, a ne moram ni napominjati koliko su putevi kvalitetniji nego u Srbiji. Naravno, moram još primetiti da je ovakva turneja dosta naporna i skupa, ali nije mi ničega žao, sem što pored mene nije bila jedna osoba do koje mi je istinski stalo u životu. No, to je već d(r)uga priča, a sada evo foto-reportaže i najzanimljivijih detalja.

14. avgust (Novi Sad)

Polazim autobusom na put u Minhen, gde me očekuje Rosbacher, prijatelj sa mog omiljenog foruma “Parapsihopatologija”. Nabavio sam za 2.000 dinara neki veliki kineski kofer sa točkićima, u njega utovario garderobu za dve-tri nedelje i 20 knjiga “World of anagrams”. Nosim još jednu torbu i ranac. Inače, jedna knjiga teška je kilogram i sto grama!

Na granici dobijamo preporuku od vozača da damo po 3-4 evra svaki, da nas mađarski carinici ne bi dugo zadržavali. Ukenjalo me da nemam ništa sitno u novčaniku, te izbegavam to plaćanje :) Međutim, ne lezi vraže - s Mađarima nije bilo problema, ali su nas zato naši carinici izvukli iz busa, detaljno pregledali i autobus i sve naše kofere! Morao sam da pred njima otvaram pakete knjiga kako bi se uverili da je sve u redu. Verovatno su imali neku dojavu, te smo se na granici zadržali skoro četiri sata, a u Minhen umesto u 11 stigli oko 14 časova.

15. i 16. avgust (Minhen)

Prvog dana nije bilo baš mnogo vremena. Nakon kratkog odmora Rosbacher me je proveo malo po Minhenu, a kvalitetno nemačko pivo i kolenice povratili su mi moral :) Sutradan, moj domaćin je išao na posao, a ja sam slobodno vreme iskoristio da posetim jako interesantan muzej igračaka, da slikam predivan centar grada i atraktivne spomenike. Neko vreme šlepao sam se sa grupom britanskih turista, te sam od njihovog vodiča saznao razne zanimljive podatke, između ostalih da je stopa kriminala u Minhenu izuzetno niska i da je u tako velikom gradu prošle godine bilo ukupno devet ubistava?!

Da je bilo malo više vremena obišao bih sigurno i Rezidencijalni muzej Bavarske, u kome su razna blaga, no morao sam da se spremim za odlazak u Holandiju. Naime, Hans-Peter Reich, odlični nemački anagramista kog sam želeo da posetim, bio je na godišnjem odmoru, te je propala prilika da se vidimo u njegovom gradu Nojsu (Neuss).

17, 18, 19 i 20. avgust (Amsterdam)

Ispostavilo se da narednih dana nemam direktnu vezu iz Minhena za Amsterdam, te sam morao da hvatam bus za Brisel (i to mi je uletela poslednja karta!). U ranim jutarnjim časovima stigao sam u Brisel, dočekala me je neka odvratna kiša i odlučio sam da se uopšte ne zadržavam u Belgiji, nego da vadim prvu kartu za Amsterdam, gde živi Miralem (još jedan poznanik sa foruma “Parapsihopatologija”). Mislim da je ovo bila mudra odluka, jer krenuo sam u roku od 15 minuta, a Amsterdam je atraktivan grad za turistu i narednih dana super sam se proveo.

Kao novopečeni Amsterdamac vrlo brzo sam se snašao. Tramvajske veze izvrsno funkcionišu, i vrlo lako možete iskombinovati dve-tri vožnje i doći brzo na bilo koju lokaciju. Grad nije naročito velik, te se dosta toga može obići i pešačenjem. U Amsterdamu je posebno zanimljivo što svi voze bicikl (mlado, staro, ljudi, žene, deca), naviru sa svih strana i dok pešačiš moraš otvoriti četvore oči. Grad je prepun bicikala, a biciklisti imaju uređene staze i meni je taj njihov sportski duh veoma impresivan.

Obišao sam izvanredan muzej Van Goga, naučivši mnogo o životu tog genija. Van Gog je prilično kasno počeo da se bavi slikanjem, postavši slavan tek nakon smrti, i to zahvaljujući udovici svog brata Tea. Da nije bilo te žene, koja je uložila velike napore da se Van Gogova dela predstave široj javnosti, pitanje je kako bi se istorija umetnosti odvijala. Van Gog je tokom života sarađivao sa nekim poznatim slikarima i imao je manji krug poklonika, koji su ga ohrabrivali, ali sklon depresijama i psihički oboleo izvršio je samoubistvo, ne dočekavši svetsku slavu.

U Amsterdamu se nalazi i muzej voštanih figura Madam Tiso, pa sam znajući koliko je tamo zabavno otišao da vidim neke nove eksponate. Za razliku od muzeja u Londonu (koji sam obišao 2004) ovde je u uvodnom delu efektno predstavljena istorija Amsterdama i Holandije. Kao uspomena, pored fotografija koje sam napravio, ostala mi je slika sa Obamom ispred Bele kuće (malko skup suvenir - 10 evra - al’ kad sam video kako su dobro uradili, nisam mogao da odolim).

Posetio sam i kuću Ane Frank, koju znamo kao devojčicu čiji dnevnik je posle Drugog svetskog rata postao bestseler i preveden je na mnoge svetske jezike. Samo, jedno je kad se sluša o tome i čita, a drugo kad se vidi kuća u kojoj su se jevrejske porodice skrivale cele dve godine, te dokumenti i video zapisi sa izjavama svedoka. Mnogo tužno i upečatljivo, a ta devojčica je bila izuzetan literarni talenat.

Ulica crvenih fenjera, to je nešto po čemu je Amsterdam takođe poznat. Sa domaćinom sam jedno veče prošetao tom ulicom, ali nisam baš bio toliko avanturistički nastrojen i da uđem u neku od kuća. Među obnaženim devojkama koje stoje u izlozima i mame posetioce ima dosta strankinja, mada čujem da zbog brze i lake zarade u prostituciju odlaze čak i neke holandske glumice. Iako je Holandija veoma uređena i bogata zemlja (može se živeti i od socijalne pomoći) dešava se da se mlade devojke bave godinu-dve najstarijim zanatom, a kasnije studiraju, rade i normalno žive!

Poslednjeg dana boravka u Holandiji bilo je sjajno vreme, te sam sa domaćinom propešačio jednu baš veliku deonicu. Pričali smo nešto o Teksas Hold’m pokeru i čak smo hteli da odemo u kockarnicu da bacimo partiju, ali onda sam ja ipak rešio da to ne uradimo, ne zato što sam se plašio gubitka novca, nego zato što mi je prethodnih dana bilo super i nisam želeo da mi bilo šta pokvari taj utisak.

21. i 22. avgust (London)

Iz Amsterdama se do Londona ne mora ići avionom, nego može i autobusom. Stigne se za nekih desetak sati, pri čemu se može koristiti feribot ili železnički tunel. Ja sam odabrao onu prvu varijantu i naš autobus je u luci Denkerk prešao na jedan ogromni feribot. Isplovljavanje je bilo spektakularno, a kako ta grdosija piči morem, to je neverovatno. Ovo mi je dalo barem približnu sliku kako je putovati na onim čuvenim luksuznim brodovima sa hotelima, i moram primetiti, nisu ti bogataši blesavi.

Brod pristaje u Dover, brzo se iskrcavamo i nastavljamo put za London. U prestonicu stižem u jutarnjim časovima, taman da odem do obližnjeg internet kafea, odmorim se malo od puta i provedem neko vreme do zakazanog susreta sa britanskim anagramistima. Prethodno sam napravio grešku koja me je koštala otprilike dvadesetak funti, pošto nisam menjao novac u dobroj menjačnici. Dan kasnije video sam da je trebalo prošetati bukvalno iza ćoška. Grr…

U Metropolitan Bar, tradicionalno mesto na kome se sastaju britanski anagramisti (jedan ogromni bar u Oxford Street) dolazim oko podneva. Prvi nailazi Tony Crafter, pobednik brojnih takmičenja na sajtu Anagrammy Awards. Srdačno se pozdravljamo (njega nisam upoznao 2004. kad sam prvi put bio u Londonu), poklanjam mu knjigu i čovek je u neverici gleda. Došao, jebote, neko iz Srbije da mu uruči knjigu kakve nema u svetskoj enigmatskoj literaturi! Dolaze i drugi anagramistički majstori: David Bourke, Christopher Sturdy, Ian Stewart, svi mi čestitaju i kupuju još nekoliko primeraka da imaju za poklone prijateljima. Kasnije se javio autor poznatog kompjuterskog programa “Anagram Genius” William Tunstall-Pedoe, koji se izvinio što ne može da stigne na naš skup. Na žalost, sa nama tog dana neće biti ni Mick Tully, koji je preminuo dok sam ja bio u Amsterdamu. Ipak, došao je njegov zet, kome sam naravno poklonio jedan primerak knjige, a on ih je kupio još pet u ime porodice..

Nazdravljamo u čast pokojnika, prisećamo se nekih anegdota i vreme brzo prolazi. Englezi ne piju kao Rusi, ali ipak, kad kreneš jednu pintu piva, pa drugu, treću… U tako velikom baru ima i hrane, te uzimamo nešto da pojedemo. Prošli put sam jeo neku jagnjetinu koja mi se baš dopala, sad je nije bilo u meniju, pa sam naručio neki veliki gril. E, dragi Englezi, dođite u Srbiju da vidite koliko se može pojesti za te pare :) Naravno, ne mogu reći da je obrok bio loše pripremljen, ali ipak to ne može da primiriše našim majstorima roštilja.

Dođe i vreme rastanka. Srećom, među nama ima i neko ko nije u alkoholisanom stanju (David Bourke, koji je došao kolima) i on je odbacio mene i anagramistu kod kojeg ću prenoćiti (Christopher Sturdy). Ne mogu sad da se setim gde smo tačno otišli, ali to je bilo prilično daleko od centra Londona, tako da sam sutra putovao do železničke stanice Viktorija više od jednog sata vozom.

Koferčinu, koja je i dalje prilično teška (iako sam se ratosiljao većeg dela knjiga) ostavljam na autobuskoj stanici. Ode još pet funti za tu uslugu čuvanja, al’ šta da radim, ne mogu to tegliti po Londonu. No, sad sam bar slobodan, imam vremena taman toliko da odem na Eye of London, čuvenu turističku atrakciju. U kapsuli pravim neke lepe slike sa panoramom Londona. Uveče još malo boravim u internet kafeu, a potom krećem autobusom za Pariz.

23. i 24. (Pariz)

Grad svetlosti nisam imao u prvobitnom planu. Naime, nakon Londona trebalo je da avionom idem do Italije, ali otpao mi je susret sa anagramistom Santijem Spadarom, koji se preselio u Izrael. Dan pre odlaska iz Londona, gospodin Stefano Bartezzaghi, poznati italijanski enigmata s kojim sam se dopisivao ranijih godina, javlja mi mejlom da odlazi na put u Španiju. U takvoj situaciji, kad već Pariz nije daleko, donosim odluku da idem tamo. Ovaj put autobus ide železničkim tunelom do Francuske.

U Parizu me stiže peh. Čim sam krenuo da tražim neko prenoćište, pukli su mi točkići na koferu, koji su već u Amsterdamu bili u kritičnom stanju (ipak je to tanka plastika koja ih drži, a ja sam vukao neuobičajeno velik teret). Sreća u nesreći, tu je hotel sa relativno pristojnom cenom (55 evra), pa nekako dovlačim kofer (a nosim još, ne zaboravite, ranac na leđima i torbu u drugoj ruci).

Minhen, Amsterdam i London prilično su me finansijski iscrpeli, te je došlo vreme da se pređe na mere štednje. U supermarketu nalazim neverovatno dobru ponudu, 15 finih kroasana u kutiji za svega četiri evra. Kupujem i komad ementalera (isto neka akcija, 3 evra za 400 grama tog prvoklasnog sira). Naredna dva-tri dana ješću to i tako uštedeti bar malo novca.

Pariz ima fantastičan metro. Kao što se u Amsterdamu s lakoćom menjaju tramvaji, ovde uzmeš mapu metroa, napraviš kombinaciju i brzo stigneš gde hoćeš. Zahvaljujući tome, za nepuna dva dana sam obišao mnogo zanimljivih lokacija, između ostalih Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju i katedralu Notr-Dam. Na žalost, zbog neiskustva sam napravio grešku i nisam proverio kad radi Luvr, tako da me je 24. avgusta dočekalo neprijatno iznenađenje da je utorkom slobodan dan! E, jebiga, baš sam se radovao što ću posetiti Luvr, i da barem nisam već kupio autobusku kartu do Milana (78 evra), ostao bih još jedan dan u Francuskoj. Ovako, sa već istanjenim novčanikom, nisam imao nekog izbora - slikao sam se uz staklene piramide, uz nadu da ću jednog dana ponovo posetiti čarobni Pariz.

25. avgust (Ženeva-Milan-Venecija)

Iz Pariza sam nameravao da idem u Rijeku (gde je redakcija “Feniksa”), te sam uzeo autobus za Milan. Ovo je bio prilično dug put, ali usput je bilo zanimljivo, pošto smo išli preko Alpa. U daljini su se videli planinski vrhovi pokriveni snegom, i prošli smo tunel Mon Blan, koji povezuje čuvena zimovališta Šamoni (Francuska) i Kurmajer (Italija).

Prošli smo i kroz Ženevu, no tamo se nismo dugo zadržavali. Fascinirala me je švajcarska pasoška kontrola, pošto je neka ženska išla od putnika do putnika i u sitna crevca nas zapitkivala, otprilike kao na igri detekcije u “Kviskoteci”. :)

U Milanu sam odmah počeo da tražim vezu za Rijeku, misleći da mora nešto biti preko Venecije i Trsta. Na žalost, nisam imao nikakvu kombinaciju do petka, a toliko nisam mogao da čekam, pa sam krenuo vozom u Zagreb.

26, 27, 28, 29. avgust (Zagreb)

Prvog dana boravka u Zagrebu otišao sam do redakcije “Kvizorame”. Ispred zgrade sreo sam 19-godišnjeg Filipa Karačića iz Širokog Brijega, domaćina Enigmatskog foruma ( http://enigmatika.forumm.biz/ ) i veoma talentovanog enigmatu. Filip je kao i ja došao obići redakciju, pa smo se tom prilikom upoznali i razmenili utiske (inače, znamo se od ranije sa Fejsbuka).

Sa članovima redakcije (Ranko Skopal, Vladimir Kutnjak, Ivan Hrgović) otišao sam do obližnje kafane. Kasnije nam se pridružio i Boris Nazansky, koji je tog dana bio na sahrani. Borisu, uredniku časopisa uz koji sam odrastao (tako sam napisao i na posveti) poklonio sam primerak svoje knjige, a on se toliko oduševio da je kompletan uvodnik u poslednjem broju “Kvizorame” (4. septembar) posvetio mojoj knjizi, a mene nahvalio kako me niko u životu nije. Ovu priliku koristim, naravno, da mu se javno zahvalim na srdačnim rečima, a ljubitelje enigmatike koji nisu još naručili knjigu pozivam da to urade.

Narednog dana sam obišao i redakciju “Kviskoteke”, koja je jedno vreme objavljivala moj feljton “Svijet anagrama” (koji sam pripremao koristeći materijal za buduću knjigu “World of anagrams”). Tamo su bili poznati enigmati Mato Glibo i Josip Dubrović, sa kojim sam imao taman toliko vremena da odemo na jedno pivo.

Put je završen turnirom u rešavanju logičkih problema “Zagreb Open 2010”, na kome nisam imao nekih ambicija sem da se zabavim. Zrinki Kokot i ostalima koji su pripremili turnir zahvaljujem se na lepom takmičenju, a mom domaćinu Siniši Borasu na prenoćištu i gostoprimstvu.

Da ne bude sve bezbrižno do kraja pobrinule su se železnice Srbije i Hrvatske, koje su kasnile toliko da mi je u pitanje došlo presedanje u Staroj Pazovi. Srećom, u Staru Pazovu sam stigao par minuta pre nego što je naišao voz koji ide za Novi Sad. Iz protesta nisam hteo da platim voznu kartu nego sam seo u kupe sa nekim fudbalskim navijačima i nekim čudom kondukter nije primetio da ima novog putnika!

1 коментар:

ivan је рекао...

Svaka čast, vrlo lepo napisano. Savet za bezbedno prelaženje ulice u Amsterdamu - konzumirati magične pečurke, ali suve. ;)

Ivan