03.11.2010.

MARKOVI UTISCI IZ POLJSKE

Krenusmo na put dug preko 1200 kilometara. Nisam ljubitelj drumskih vozila kod putovanja na duže staze, ali kada su sa mnom vozači poput Zorana, Branka i Čede ipak se bolje osećam. Kombi izgleda kao da je dovezen sa sajma. Unutra dosta mesta. Problemi oko pokretanja vozila su brzo rešeni i krećemo. Kupimo usput Čedu i Nikolu, prelazimo granicu i - operacija zvana Paprotnja 2010 počinje. Tokom putovanja gledamo ono bukleta što smo dobilli praktično na dan polaska i igramo vist dok nas vozač Bane i navigator Čeda vešto vode mađarskim autoputevima. Pred izlazak iz Mađarske prelazim na navigatorsku poziciju (za nju imam dozvolu) i uživam u vožnji vrsnog vozača Čede. Bez obzira na to što nije udobno za spavanje san me polako hvata. Ipak, posle kratkog prolaska kroz eurozonu iščekujući benzinsku pumpu uživam u putu za takva mesta kao što su Olomouc, Fridek Mistek i Češki Tešin. Pratim table s odbrojavanjem kilometara do ko zna čega - mislim da to nije utvrđeno. Pre poljske granice odlazim na spavanje i budim se kad je već uveliko dan. Još malo navigacije zajedničkim snagama i odvajamo se malim putem za Teresin i Paprotnju. Taj put ima prvi put čast da nosi ovakvo vozilo. Na kraju tog puta naš hotel. Na kraju tog a nasred glavnog puta iz Varšave za Poznanj.
Jedan pogled i već je jasno da je Jacek od prvenstva sebi napravio odličan posao. Posle su se mnogi žalili. Ali ko im je kriv što nisu glasali za nas :)

Stižemo među prvima i kao nagradu dobijamo sobe u deluks krilu hotela. To što mi ne vidimo zašto su te sobe deluks, naš je problem. Nismo videli "obične" sobe. Prilikom prolaska hodnikom vidimo bazen, koji je u stvari, malo veća kada s pogledom na hotelski hodnik. Posle spavanja i ručanja ponetih zaliha (obroci počinju tek od večere 24.10.) odlučujemo da se prošetamo. Ulazimo u jedinu ulicu i za tili čas prelazimo celu Paprotnju usput videvši dva-tri sklepa, tj. dućana i koju apteku. Ovo nije štamparska greška. Poljaci imaju tendenciju da jedu slova: apteka, restauracja, recepcja,... zanimljiv neki jezik. Prelazimo jedan od najprometnijih pružnih prelaza koji razdvaja Paprotnju od Teresina i vidimo da ni u Teresinu, koji se za razliku od Paprotnje vodi kao varoš nema bogznašta. Smrznuti se vraćamo na večeru.
Večera, odnosno otvaranje prvenstva održana je u konferencijskoj sali i to je jedino čime se hotel stvarno može pohvaliti. Sala u kojoj smo narednih dana radili zadatke prostrana je i odlično osvetljena. Na žalost, to se ne može reći za deo u kome smo ručali. Tu je em bilo malo mesta, em je tokom celog dana bilo polumračno, em se vazduh non stop mešao s duvanskim dimom zbog loše ventilacije.
Sve u svemu, hotel je opravdao u vr' glave jednu od svoje tri zvezdice.
Pondeljak, posle timskog slikanja krećemo za Varšavu. Zbog kašnjena u polasku i saobraćajne gužve kasnimo u razgledanje. Zbog toga se ono odvija po ubrzanom režimu. Vodič, žena koja bi odlično prošla na takmičenju u brzom hodanju nas vodi po centru i priča nam o spomenicima, zamku, crkvama i ostalim znamenitostima. Za svaku građevinu smo saznali da je rušena iz temelja, čuli malo poljske istorije i već smo na ručku u pivnici Podvale. Ako raspored razgledanja može da kasni i da se skrati, ručak ne može. Uz pivo donose razna poljska jela. Kao vegetarijanac ne mogu da steknem pravu sliku kakva su jela služena, ali ostali su bili zadovoljni. Nakon ručka imali smo oko sat i po slobodnog vremena do povratka. Za to vreme se može otići do Visle i do Kopernika da bi se stalo čvrsto na Zemlju.
Povratak za razliku od polaska, nije kasnio, Razgledanje je lepo, ali nas čeka razgovor o zadacima, što ne sme da se propusti. Razgovor se oteže do kasno u noć. Mada, nemam pojma odakle ljudima onolika pitanja, šta bi tek bilo da je buklet objavljen na vreme?

Utorak, dan takmičenja. Sedim za istim stolom sa sedmostrukim šampionom Ulrihom. Izgleda da to ne donosi sreću. Welcome set. Meni baš nije dobrodošao. Imao sam malo više pluseva nego minuseva i startovao sa 12 poena na 70 i nekom mestu. Zatim klasika. Klasiku generalno ne preferiram a kada tu još nema mojih omiljenih klasičnih zadataka ne očekujem blistav rezultat. Jedna greška u hitoriju i nezavršena abeceda daju mi ipak rezultat ispod očekivanja. Loša serija se nastavlja u bračnom setu (tu valjda bolje prolaze oženjeni) gde u zadatku koji sam prvo i brzo rešio imam grešku, a pored njega još samo dva rešena. Tu sam oko 65. mesta. Međutim, sve se to mora zaboraviti, jer je na redu timski set. Uhvatili smo se u koštac sa 19oglavom anakondom Vladimira Portugalova. Uspeli smo da joj sredimo 12 glava, što je solidan rezultat. Saradnja je za desetku, odlično se dopunjujemo.
Posle ručka sledi set inovacije. To mi je obično jača strana (čak i u Riju sam to dobro uradio a nisam ni znao šta su zagonetke), pa tako i ovde konačno osećam da mi ide. Ali ne lezi vraže, zbog greške u dva vredna zadatka rezultat opet loš. Kao kruna lošeg dana set par nepar u kome sam 25 minuta (od 45) pokušavao da rešim lagani sudoku ne videvši da je dijagonalni!?
Malo bolje raspoloženje donosi timska runda. Lepljenje šarenih papira pristojno odrađeno zahvaljujući odličnoj organizaciji i nakon prvog dana smo sedmi i to bliže gore nego dole. Kad se uzme to kako sam ja radio tog dana (65 mesto ), a Čeda je uspeo da bude još gori (79), to je izvanredan rezultat. Hvala Nikoli (9), Branku (24) koji je imao sjajan dan i timskim setovima.

Sreda, drugi dan takmičenja. Prvo sprint. Agonija se nastavlja, Malo vremena, malo zadataka, sve neke petlje iz kojih se nisam ispetljao. Ali nakon toga mešani set. Za ovaj set smo se dobro pripremili i ja krećem sa 5 urađenih zadataka za samo 20 minuta! Ni Ulrih siguno nema toliko :) Na kraju usporavanje, nisam stigao sve da završim ali sam zadovoljan urađenim. Po prvi put. I nema grešaka. Sledeći set su jednačine sa sfere. Zanimljivo zamišljena optimizacija je zbog rasporeda brojeva imala ogroman broj trivijalnih rešenja i zbog toga je set kasnije poništen. A onda spektakl. Jurnjava oko hotela da bismo otkrili gde su slikani otpali malter, žbunje i neki natpisi koje nigde nismo videli. Možda jedini timski set u kome nismo među vodećima, ali bar smo se malo razgibali.
Posle ručka polimino. Nastavljam u istom stilu. Zadaci se rešavaju, ne baš lako, ali se rešavaju i da sam imao još minut stigao bih da završim još jedan vredan, ali šta je tu je. I ovako sam zadovoljan. Penjem se na listi. Sledi Broken set. Ne znam zašto, ali izgleda da mi zadaci sa greškom leže. Tako sam i u Minsku bio najbolji u našem timu u Falš setu, tako i ovde opet najbolji od naših i konačno u gornjoj polovini tabele. Poboljšanje 46. mesta iz Minska koje je do samo pre par sati bilo nemoguća misija sada se može dostići. Ali taj set je sutradan. Sada je poslednji timski. Ograde. K'o poručeno. Osećam da ćemo dobro uraditi. Već smo se odlepili na 7. mestu i ugrožavamo Čehe i Turke. Ponovo sjajna strategija za ograde. Među prvima kompletiramo sastav i uspevamo da sklopimo 4 dela. I onda zajedničko rešavanje. Još 5 minuta, još 3, gotov par nepar, još minut, tu smo još 10 sekundi.. Gotovo! Uspeli smo. Ipak, ne. Zadatak je rešen, ali jedna pogrešno povučena crta nam odnosi 150 poena i realnu šansu za borbu za 5. mesto. Najskuplja linija ikad, bar koliko je meni poznato. Stvarno šteta. Ali, ponovo imponuje kako radimo kao tim. Na kraju dana smo zadržali 7. mesto. Čeda i ja smo se popravili, Branko pokvario plasman, a Nikola standardno dobar. Ipak teško će mu biti do finala. Zaostatak je čini se preveliki ali ne njegovom krivicom. Konkurencija je mnogo jaka.

Četvtrak, treći dan. Brzinski test na zaokruživanje. Sat vremena petljancije sa daljinskim upravljačima i na kraju stara dobra olovka. Malo opažanja, više lupanja i to je to. Na kraju 45. mesto 7 poena iza Baneta. Slično kao u Minsku (tada jedno mesto iza Giše) ali ipak pomak od jednog mesta nabolje i to se pamti. Kao i timsko 7. Međutim, kada bismo gledali samo timske setove mi smo 5, iza vodeće trojke i Bugara, koji su 16. Što znači da smo bili bolji od naše konkurencije. Ovo daje podstrek za sledeću godinu da ciljamo to 5. mesto, a zašto da ne i timsko finale.

Ove godine nas tamo ipak nema. Tu su Japanci, Amerikanci, Nemci i Mađari. Amerikanci sjajno odrađuju štafetu i s velikom prednošću prilaze građevinskom projektu solitera od lego kockica. Iako ne bez muke, uspevaju da pobede. Japanci su drugi, a Nemci treći.
Međutim, zbog otezanja skrin seta, ručak se odlaže. Gladni i takmičari i publika pred pojedinačno polufinale. Počinje sa izborom zadataka mog druga iz klupe, Ulriha. Ali odmah je uoćena greška. Rezervni set. Uzbudljiva borba. Prvi završava Ulrih ispred jednog Japanca, Ne, ispred tri Japanca. Njih četvorica su u finalu. Finale počinje u isto vreme kad i ručak i većina publike je za drugu opciju. Ipak vraćamo se da vidimo uzbudljiv viniš. Ko će da pobedi? Neće, naravno, zaglavio se u jednom zadatku. Ali tu su Džo i Taro s ciljem da pobede Ulriha. I to se i dešava. Veteran Taro Arimacu osvaja titulu, a Ulrih svojoj kolekciji medalja dodaje srebrnu. Odlučio je minut. Treći je Hideaki Džo. Ko je četvrti. Bez znaka pitanja. Kao i u Riju.

Posle uzbudljivog finala idemo na izlet. Odredište Željezova Vola, rodna kuća F. Šopena. Bilo je divno. Sjajan i lepo uređen park, bilo bi idealno da smo došli koji mesec ranije dok je još toplo. Ali ne mari. Sada je lepo zbog jesenjeg lišća i živopisnih četinara. Šetnja ovom botaničkom baštom propraćena audio vodičem bila je opuštajuća i najbolji deo propratnog programa 19. prvenstva.
Oproštajna večera, dodela medalja i zahvalnica. Druženje do kasno u noć. A več ujutru kreće se na dug put.

Petak, odlazak do Krakova. Nema odmora od logike. Po naređenju kapitena rešavamo zadatke s nemačkog portala i brzo nam prolazi vreme. Krakov je priča za sebe. Šteta što smo imali samo tri sata. Reći ću samo da sam oduševljen definitivno planiram da odem tamo ponovo pa bih tada možda mogao i da napišem neke sređene utiske. Večera u piceriji sa picama od 45 i 50cm i punim baterijama krećemo kući. Stižemo umorni i treba mi više dana za oporavak, ali ne žalim se. I jedva čekam seldeći put.

1 коментар:

Dandy је рекао...

Ko je usao u finale. :D