ČEDINI UTISCI IZ POLJSKE

Obeć’o sam gazdi bloga, pa ajd’ i ja da se oglasim...

Dakle, ovako: Poglavlje prvo – prva noć bez sna

Naš „silver bullet“, vođen čvrstom rukom Skywalkerovom, glatko klizi ka oko 1300 kilometara udaljenom cilju, poljskom selu Paprotnji. Dobro, u početku ne sasvim glatko, pri prvom zaustavljanju na benzinskoj pumpi nas trojica smo vadili ključ iz brave desetak minuta, da bi nas nešto kasnije madjarski carinik u neverici gledao kako održavamo savetovanje na temu „šta učiniti da konačno upalimo motor“. Već tu je pala odluka da u odgovoru na eventualno pitanje o tome kuda smo se zaputili, nikako, ali ni-ka-ko ne pominjemo logiku. Bez ikakvog dodatnog blamiranja nanizasmo Madjarsku, Slovačku i Češku, da bi nas svitanje zateklo u Poljskoj. Već tokom puta se videla zrelost ekipe, jer su odlični uslovi u kombiju iskorišteni kako dolikuje – za kartanje (ova ozbiljnost je kasnije samo potvrdjena, kao što se i vidi u prvom Nikolinom raportu sa lica mesta: timsko fotografisanje za šankom i u pivnici). Dobro pripremljeni navigator je dvadesetak kilometara pre cilja usmerio vozilo na... paaa... razmišljam da li da to nazovem putem ili ne... U svakom slučaju, ako je iko imao problema sa kamenom u bubregu ili žuči, odskakanje po onim džombama ih je sigurno rešilo. Shvatio sam i da pojam „poljski put“ ipak nema nikakve veze sa poljem, nego da je onaj ko ga je prvi upotrebio imao na umu baš ovu deonicu. Još par kilometara valjanog asfalta i ulazimo u Paprotnju...

Poglavlje drugo - Kužnja Napoleonska

... a kroz par sekundi i izlazimo iz nje! Možda je to i najbolji opis hotela: nismo ga ni primetili kad smo prošli pored njega. U drugom prolazu ubadamo parking, a zatim prepadamo iznenađeno osoblje svojim pojavljivanjem pre nego što su i domaćini čestito oči otvorili (pogača, so, votka i curice u narodnoj nošnji se pojavljuju tek koji sat kasnije). Iako je to u stvari drumska kafana (ruku na srce, na bitnom drumu Varšava – Poznanj), proširivana i dogradjivana hodnicima i sobama i na taj način unapredjena u hotel, dobijamo sasvim korektne i udobne sobe i bacamo se na zasluženi odmor. Mada bi svaki smeštaj nakon prošlogodišnjeg carskog u Antaliji bio okarakterisan kao „s konja na magarca“, naš hotel se baš potrudio da zasluži tu ocenu. Da nije dorastao jednom ovako cenjenom skupu, pokazao je već pri prvom pokušaju zajedničkog obedovanja. Svi takmičari i gosti jednostavno nemaju gde istovremeno da sednu, što dovodi do niza interesantnih situacija. Moralo se voditi računa o sinhronizovanom, odnosno naizmeničnom uzimanju zalogaja, čisto da bi se izbegao lakat u zube od prvog komšije za stolom. Ili novi stil ishrane, na primer, takozvana „laptop večera“, koja obuhvata balansiranje na barskoj stolici i žongliranje tanjirom u krilu, uz duboku skoncentrisanost na jedan jedini cilj: da ćufta ne završi na podu (osećao sam se kao meda Bongo). Napuštanje poslednjeg prepodnevnog seta zadataka par sekundi pre isteka vremena, da bi se uhvatio red za ručak, ne smem ni da pominjem...

Poglavlje treće – takmičenje

Red je da se osvrnem i na rešavanje zadataka, ipak smo zbog toga prevalili toliki put. Počinjem, kao što je i red, od sebe. Nekada bi Milojko Pantić i Zvonko Mihajlovski (a sada Kovinjalo ili Strajnić) za to koristili reči poput „podlegao je pritisku“, ili „izgoreo u želji“, pa čak i nešto kao „sputan važnošću trenutka“, a u stvari radi se o sledecem: brljao sam. Ne pamtim da sam ikad bio loš kao tog prvog dana takmičenja. Jednostavno sam se toliko pogubio, da je to strašno. I zato, hvala vam, majstori, svoj četvorici, što ste pomogli kad su kola nezaustavljivo šibala niza stranu i što ste me vratili u sedlo (sve mi neka konjska poredjenja i metafore padaju na pamet :)), pa sam bar drugog dana bio bar malko od koristi. I izvin’te što sam svojim (ne)učinkom skoro upropastio napore da se poboljša dosadašnji najbolji rezultat (kad biste samo znali pod kojom tremom sam odradio najslabiju kariku, strahujući da ću biti ta koja će pući). Srećom, ali i trudom i zaista fantastičnim timskim radom, ostvaren je cilj: sedmo mesto. Znam da je peto bilo veeeeoma blizu, ali možda je bolje ovako, ko Sergej Bubka svojevremeno, centimetar po centimetar. Nikolin sada već standardni plasman u sam vrh, Markovo poboljšanje ličnog rezultata, Brankov fenomenalan debitantski nastup (verovatno najbolji posle Nikolinog debija u ovih šest godina), Zoranov primetni napredak... malo li je? Nadam se da će mi cimer promeniti mišljenje izneto u poslednjem pasusu izveštaja. Bila bi velika šteta da to ne učini, i zbog njega i zbog tima koji bez njega ovo ne može ponoviti.

Poglavlje četvrto – Poljska

Mnogima nepojmljivo zadovoljstvo rešavanja zadataka i draž takmičenja (ipak je ovo svetsko prvenstvo, ej!) moraju biti kombinovani sa još važnih elemenata, da bi doživljaj bio potpun. Putovati, videti, osetiti, okusiti, doživeti... Na ovaj sport i gledam kao priliku da se spoje svi ovi sastojci, pa i da se „dožive“ mesta koja sasvim sigurno nisu na vrhu liste ličnih želja. S te strane, nedelja nije počela preterano zadovoljavajuće. Večernja šetnja kroz Paprotnju i Terezin (susedno selo, odma’ preko pruge) delovala je kao špacirung periferijom Veternika, na primer. Nade sam polagao u sutrašnji organizovani izlet u Varšavu, ali jednoipočasovno probijanje kroz saobraćajni haos nije ono što sam zamislio. Kratka šetnja centrom grada u kom pre šezdeset i kusur godina nije bilo kamena na kamenu, razgledanje par crkava, starog trga obnovljenog da izgleda ko kadgod... ispada da je najpoljskiji bio ručak u pivnici.
E, a zato sam prijatno bio iznenadjen kratkotrajnim izletom u Želazovu Volu, rodno mesto Frederika Šopena. Boravak u parku u kom se nalazi njegova rodna kuća mi je izuzetno prijao. Izvukao je iz mene sav umor, glavobolju i nezadovoljstvo akumulirano prethodnih dana. Sedenje podno drvenog mostića, uz potok, u onom miru, medju lišćem svih mogućih boja... neprocenjivo. Šuškanje opalog hrastovog lišća mi je ukazalo da imam i društvo: mišonja, autentični, poljski. Siti se ispričasmo. Moj poljski verovatno nije bio najtečniji kad me je samo onako belo gledao, ali nema veze. Razumeli smo se.

Poglavlje peto – finale, odnosno ponovo noć bez sna

Ne, finale se ne odnosi na takmičenje, nego na završetak putešestvija (i ove priče, srećom). U petak krećemo ka kući, ali činimo poslednji pokušaj da sećanja na netakmičarski deo prvenstva ne budu vezana samo za ledinu Paprotnje ili pružni prelaz u Terezinu: posećujemo Krakov. Bingo! Šteta što nas ponovo saobraćajni kolaps sprečava da stignemo ranije, ali kad smo napokon ušetali u stari deo grada, oprostio sam organizatorima i na brzinu dokucanu treću zvezdicu na hotelu, i požarni alarm koji nas je u sedam ujutro isterao iz kreveta, i onaj uvrnuti začin koji je sasvim obećavajuću čorbu učinio nejestivom, i što su nas stotinu i nešto naterali da trčimo oko hotela i tražimo na kom se mestu uslikali krtičnjak, i... ma, sve. Lista želja pomenuta u prethodnom odeljku je momentalno pretrpela izmene, jer je prvi dodir sa centralnim trgom, zamkom i katedralom na brdu Vavel, Vislom, uopšte atmosferom koja vlada u gradu, doveo do toga da se Krakov popne visoko, visoko. Šteta samo što uživanje nije moglo duže da traje, jer i dalje nas je očekivao dug put. Večera, polazak, navigatorova odluka da pogledamo i predgradja koja su na skroz drugoj strani od one na koju smo želeli da se uputimo... Češka, Slovačka, Madjarska, sa zaustavljanjima tek da bi se dopunio rezervoar i razbudio šofer... i to je to.
Zbog svega lepog spomenutog u ovom tekstu (a i zbog Nenadove poruke kojom nas je ispratio na put), kao odjavnu špicu puštam Džonija: „Poljska... u mome srcu...“

chdmr